Ти си Господе, својом мудрошћу створио свет и учврстио си небеса
разумом.
Поставио си заповести своје као светила у тами и науком својом
си као светлошћу обасјао свет. Даровао си нам живот и љубављу си нас
неговао, да би узрастали у разуму.
Али ми попалисмо своје свеће и одлутасмо за жељама срца свога у мрак, уздајући се у свој помрачени разум. Свећом ума свога тражисмо сунце мимо тебе, и то тамо где оно залази.
Иђасмо у школу код
оних кој и пропадају и учисмо се код оних који не граде већ отимају.
Прависмо се важни и жељасмо да оставимо утисак на оне који Духа немају.
Уместо страха твога изабрасмо сујету и постасмо дрски пред народима и
поглаварима земаљским.
Ти си Господе, рекао: „Умолићу Оца и даће вам Утешитеља, Духа Истине, кога свет не може примити јер га не види, нити га познаје!”
А ми, тражисмо да пронађемо међу народима, државама и
светским организацијама све наше пријатеље и непријатеље.
Заборависмо да
нам никада није био пријатељ онај који нас је одвраћао од Тебе или који
нам је говорио: „После, после ћеш мислити на Бога, и сутра га можеш
славити, а данас треба преживети; имаш преча посла!”
Он зна да нам је
сваки дан од Тебе и желео би да нам га украде јер, нас без Тебе неби ни
било, ни јуче ни данас ни сутра.
Заповедио си нам да поштујемо оца свога и не одбацујемо савет мајке. Али ми помислисмо да су туђи оци мудрији од наших.
Окренусмо леђа Светоме Сави, развалисмо ограду тора твога и у
заблуделости се питасмо - зашто си нас оставио?
Стиђасмо се честитости и
хвалисмо се дрскошћу.
Прависмо гозбе када се пости и трговасмо у време
када Ти се моли.
Од оних који живе у истини постадосмо као они који се
свађају око ње, истерују замишљену правду.
Уместо да се трудисмо да
постанемо бољи, ми жељасмо да постанемо већи.
Уместо да смиреног ума и
срца тражисмо Твоју заштиту, ми постасмо дрски у безакоњу.
Уместо врлине
жељасмо част и уместо смирења борисмо се за власт.
Због сујете наше
заборависмо на хришћанску честитост и достојанство па превртасмо по
светским ђубриштима не хајући што у своме дворишту имамо благо закопано.
Тако смо од витезова постали мангупи и од племића најамници.
Презресмо безазленост и поштење - као да је то за кукавице и
слабиће, и од домаћина постадосмо скоројевићи.
Од себичних се научисмо
да себе хвалимо а другима приговарамо, не штедећи и не поштујући ни
старијег ни млађег.
У гордости својој прогласисмо све око нас за ненормално како би оправдали све своје грешке и стално захтевали посебне повластице.
Утишасмо савест нашу стотинама изговора јер се приближисмо
лукавости више него врлини.
Зато нас Господе, не остави делима руку наших и плодовима путева наших, јер вребасмо своју крв и прависмо заседе својој души.
Ногама брзим трчасмо на зло и постависмо замке на своме путу.
Уздасмо се у пријатеље и у памет нашу, уместо у тебе, Господе.
A, oни су
као облак тмурни који се разиђе и нестане га.
А Ти си Господе, штит безазлених и богатство праведних.
Ти си нас од праха земаљског створио и удахнуо си Духа твога у
нас.
Даровао си нас животом и милошћу и старао се о нама до данашњег
дана.
Зато и сада погледај на нас, опрости нам грехе и уклони безакоња
наша.
Исправи пут наш да ходимо у истини твојој, јер је још мало дана
наших, Господе.
Немој нас предати неправеднима и немој нас бацити у руке
безбожнима.
Јер ће светлост њихова постати тама и нестаће гордост
тњихова као трулеж.
Јер, лицемери неће стајати пред тобом Боже, нити ће
ти ласкави служити.
Варалице се уздају у таштину и она ће им бити плата.
Изгладнеће сила њихова и стазе њихове ће покрити мрак.
Смилуј се на нас Боже, избави нас Искупитељу наш.
Даруј нам разум да примамо савет како неби ходили у пропаст.
Пошаљи нам
смирење које рађа мудрост и научи нас безазлености која води у правду,
да би се избавили од смрти.
Омекшај срца наша Добри, да би задобили
љубав твоју и прими нас који ти се молимо, јер иако сагрешисмо ипак не
одступисмо од Тебе, него се Теби јединоме клањамо, Оцу и Сину и Светоме
Духу, сада и стално и у векове векова. Амин!
Нема коментара:
Постави коментар